У сарадњи са Оффицеворкс
Недавно смо учествовали у изазову рукописа у оквиру Оффицеворкс-ове иницијативе „Време за писање“, која је имала за циљ да подстакне више Аустралијанаца да пишу рукописом, након прве светске студије са Универзитета Деакин. Циљ је био једноставан: сваке недеље током кампање ми и наши читаоци смо предавали узорак писања користећи оловку и папир у покушају да поново откријемо наизглед изгубљену праксу. Овим путем желимо да се захвалимо свима вама који сте учествовали. Надамо се да сте научили нешто из процеса - знамо да јесмо.
Прве недеље кампање од нас је затражено да напишемо мишљење. Друга недеља је била посвећена креативном изражавању, па смо били замољени да напишемо песму или текст песме. Трећа седмица је требала доћи до позитивне идеје која би била од користи нашој заједници. И четврта недеља је тражила да једноставно запишемо личну мисао.
Ко је могао претпоставити да би тако релативно једноставни задаци пожњели тако дубоке последице (барем за нас)? Углавном, дошло је до новооткривеног нагласка на предумишљају и важности сваке речи. Готово је тешко тачно одредити, али при писању оловком и папиром све је изгледало смисленије јер се чинило као резултат дубљег размишљања. Поврх тога, процес је био више физички него што смо навикли. Могли смо заправо да осетимо опекотине у прстима и то нас је приморало да размислимо о свему што смо хтели да кажемо пре него што то изговоримо. Скоро као да је ручно писање створило унутрашњи механизам за уређивање који је желео да осигура да не губимо време или простор.
У исто време, могућност брзог брисања материјала је нешто што смо узели здраво за готово на нашим рачунарима и уређајима. Можемо само да откуцамо нешто, а ако нам се не свиђа, означимо и притиснемо делете и нестало је у секунди. Приликом писања оловком инстинкт за брисање био је обуздан чињеницом да се оловка не може избрисати и да би шкрабање по свему резултирало нечим траљавим. Стога смо поново оживели успавани импулс да размислимо о свакој појединој речи и проширујући сваку реченицу пре него што смо је преписали на папир јер се иза наших поступака налазио већи осећај коначности.
Будући да смо морали примијенити мало побољшани ниво промишљености и концентрације, наше креативне искре су се енергизирале на нове и другачије начине. Било је то готово као да је наш мозак поново прилагођен задатку и тиме отворио алтернативне путеве мишљења и креативног изражавања. Појавила се неизговорена предоџба да ћемо написати само нешто што долази из наше душе, нешто што изражава ко смо ми појединачно и тиме поново избија с јачим осећањем важности.
Да ли сада све ово значи да ћемо напустити своје преносне рачунаре и почети да пишемо као да је преокрет 18. века изнова? Не наравно да не. Живимо у различитим временима и понашамо се у складу с тим. Осим тога, писање на рачунару или уређају има своје предности које резултирају сопственом врстом креативности, а да не говоримо о продуктивности.
На крају, међутим, процес писања оловком и папиром био је освежавајући одмак који ћемо дефинитивно поново размотрити када тражимо алтернативни начин инспирације кроз процес. Чини се да читав дан гледамо у екране и дошло је до велике промене у окружењу када смо се загледали у празну страницу, до те мере да је то заправо представљало ново искуство.
Понекад одређена пракса или производ постану толико уобичајени да мање -више заборавите да је за почетак био посебан. Помислити да је једном било само време када је само писање мастилом на папиру променило игру које је отворило врата новим могућностима у смислу образовања, комуникације и креативности. Поновно откривајући поуздану оловку и папир, ухватили смо трачак револуционарног духа који га је учинио тако посебним.
Још увек имате ову недељу да поделите своје дневне мисли, размишљања и циљеве путем #тиметоврите, а можете сазнати више о иницијативи посетом ввв.тиметоврите.цом.ау
